III. Zakljuèak

Analiza sekvenci NATO bombardovanja i obrazaca izbeglièke migracije za Albaniju sugeriše da je samo mali broj kosovskih Albanaca mogao da pobegne sa Kosova kao direktna posledica bombardovanja od strane NATO-a. Podaci takodje sugerišu da NATO bombe koje su pale na odredjeno mesto nisu bile ni motivacija za kosovake Albance da beže niti znaèajan podstek za lokalne Srbe da proteruju svoje komšije, etnièke Albance. Umesto toga, obrazac izbeglièkog bekstva u razlièitim fazama-prvo i pre svega sa zapada i juga, zatim sa severa i istoka, a onda ponovo sa juga, sugeriše nešto drugo od lokalne ili taktièke reakcije na vazdušne napade NATO-a.

Nalaz ovog izveštaja sugeriše da je aparat jugoslovenske vojske, milicije i paravojnih jedinica možda iskoristio bombardovanje kao nedvosmisleno politièko opravdanje da izvrši prethodno pripremljenu operaciju etnièkog èišæenja. Za manje od tri dana po poèetku vazdušnog napada NATO-a, na desetine hiljada ljudi bilo je proterano iz svojih domova. Operacija iseljavanja kosovskih Albanca se zadržala na visokom nivou više od sedam nedelja. U ovom periodu, jugoslovenske vlasti su držale snage od više od 50.000 vojnika, milicije i paravojnih dobrovoljaca unutar Kosova1 i izvršile složenu operaciju proterivanja više od 850.000 ljudi.2 Kampanja ove razmere je zahtevala detaljno prethodno planiranje. Naš zakljuèak je da proterivanja nisu bila spontana: etnièko èišæenje ovih razmera i u ovom obliku je moglo da bude vodjeno jedino centralizovanom politikom, a ne pojedinaènim odlukama ili emocijama bilo kosovskih Albanaca ili službenika jugoslovenske vojske ili milicije.

Proterivanja su organizovana u periodiènim talasima. Tokom vremena, kolone izbeglica poticale su iz razlièitih oblasti Kosova, a broj izbeglica bi periodièno dostigao vrhunce, praæene relativno mirnijim periodima. Periodi u kojim više hiljada ljudi napušta svoje domove razdvajeni su periodima relativno niskog intenziteta egzodusa i blisko se podudaraju sa promenama u geografskom poreklu izbeglica. Koherencija faza i njihova koordinacija preko širokih oblasti Kosova sugerišu da su jugoslovenske vlasti osmislile i primenile politiku sa namerom da oèiste u najmanju ruku odredjene oblasti od etnièkih Albanaca.

27. maja 1999, Medjunarodni sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) je objavio optužnice za ratne zloèine, ukljuèujuæi deportacije, protiv pet jugoslovenskih lidera.3 Statistièka analiza predstavljena u ovom izveštaju podržava optužbe Glavnog tužioca ICTY da su viši jugoslovenski funkcioneri krivi u smislu individualne i “odgovornosti rukovodilaca” za ove zloèine. Mi nalazimo da su obrasci migracije kosovskih Albanaca u skladu sa hipotezom da je bilo koordinisanog i organizovanog napora da se oni proteraju iz svojih domova. Organizacija potrebna da bi se koordinisala ovakva akcija je morala da bude tako velika da je nemoguæe da optuženi jugoslovenski funkcioneri nisu, u najmanju ruku, znali šta se dešava.

Nalazi ovog izveštaja sugerišu da tokovi izbeglica ne prate nužno sekvence masovnih ubistava, Kao i sa bombardovanjem, masakri su se povremeno podudarali sa snažnim izbeglièkim egzodusima. Ipak, postoje mnoge oblasti iz kojih su mnoge izbeglice otišle a da u njima nije bilo masakara, a postoje i oblasti u kojima su poèinjena masovna ubistva, a iz kojih je došlo relativno malo izbeglica. Kvalitavni izvori pružaju dovoljne i dosledne dokaze da su jugoslovenske vlasti koristile teror i brutalnost da bi proterale kosovske Albance iz njihovih domova. Ipak, nalazi ovog izveštaja sugerišu da su dogaðaji koji su vodili do masakara mogli da budu lokalno specifièni, pre nego izraz opšte politike, koja je bila usmerena ka nasilnim masovnim isterivanjima. Naprimer, jugosloveske snage su likvidirale grupu kosovskih Albanaca, prvenstveno muškaraca, kao osvetu za napade KLA-a ili zato što su žrtve živele u selu ili gradu za koji se mislilo da je središte KLA.

Na kraju, nalazi ovog izveštaja sugerišu da je NATO bombardovanje bilo taktièki neefikasno u zaustavljanju nasilnog proterivanja kosovskih Albanaca. Iako NATO bombardovanje nije bilo uzrok etnièkog èišæenja, ono takodje nije zaustavilo jugoslovenske snage da isteraju stotine hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih domova.

1. OEBS je izvestio da je na Kosovu bilo prisutno 15.000 -20.000 regularnih vojnika Jugoslovenske Armije i oko 30.000 milicajaca i dobrovoljaca (6. decembar 1999: p. 3). Jedinice regularne vojske i milicije su blisko saradjivale jedne sa drugima; vidi "Izveštaj o ozbiljnim kršenjima medjunarodnog humanitarnog prava na Kosovu 1998," (feb. 1999), New York: No Peace Without Justice (www. Radicalparty.com).

2. OEBS procena je 863.000 (6. decembar 1999: p.14).

3. Vidi ICTY 27. mart 1999 izveštaj za štampu (JL/IPU/403-E).